Beringov moreuz je vodeni prolaz koji spaja Čukotsko more sa Beringovim morem, a nalazi se između rta Princ od Velsa na Aljasci, koja pripada Sjedinjenim Američkim Državama, i rta Dežnjev, na Čukotskom poluostrvu, koje pripada Aziji.
U ovom prolazu se nalaze i Diomedova ostrva, a na sredini Berlingovog prolaza prolazi i granica između Sjedinjenih Američkih Država i Rusije.
Širina Beringovog prolaza varira između 35 i 86 km, a dubina se kreće između 30 i 50 metara. Ovaj prolaz je u periodu od oktobra do avgusta uglavnom prekriven plovnim ledom, a u potpunosti se ledi kada se temperatura vode spusti ispod -70°C, a nikada ne prelazi 10°C.
Tokom ledenog doba, Beringov prolaz je inače bio kopneni put kojim je moglo da se pređe sa jedne na drugu stranu. Kao što sada razdvaja ova dva kopna, nekada davno, pre oko 10,000 godina, on je ista kopna spajao, pa se čak pretpostavlja da su prvi ljudi baš preko njega i došli u Severnu Ameriku.
Do Beringovog prolaza i kroz njega je prvi put sa severa došao ruski istraživač, putopisac, moreplovac, kozački ataman i trgovac krznima Semjon Ivanovič Dežnjov, 1648.godine, a 80 godina kasnije, tačnije 1728.godine, sa juga je ovim prolazom pošao i danski oficir i moreplovac, koji je bio u službi Ruskog carstva, Vitus Bering, po kom je ovaj prolaz i dobio ime.
Inače, na osnovu istraživanja i beleški koje je vodio Bering lično, Rusija je i zasnovala svoje pravo na Aljasku.
Vremenska granica
Osim što kroz sredinu Beringovog prolaza prolazi i granica između Rusije i Amerike, ovde takođe prolazi i vremenska granica, te je tako razlika između vremena na Malom Diomedu i Velikom Diomedu čak 23 sata.
Tačnije, Veliki Diomed je za skoro ceo jedan dan ispred Malog Diomeda.
Hladni rat
Za vreme Hladnog rata ovaj prolaz je bio u potpunosti zatvoren. Iako je, na primer, razdaljina između Mali Diomedov otoka i Velikog Diomedovog otoka svega 3,9 km, zbog čega su godinama stanovnici išli na susedan otok zarad rutinskih poseta, određenih festivala, pa i trgovine, u ovom periodu je put bio u potpunosti zatvoren i zabranjen, bez, razume se, ikakvih putničkih i brodskih linija.
Ova zabrana je trajala sve do 1990.godine, od kada od jedne do druge strane Beringovog prolaza postoje i redovne brodske linije i turističke avio linije.
Vojna zona
Od 2012.godine, ruska obala Beringovog prolaza je zvanično postala vojna zona, zbog čega je zakonski zabranjeno na bilo koji način neovlašćeno doći do nje. To znači da, bilo sa kopnene ili morske strane, bez zvanične dozvole niko ne sme kročiti na rusku obalu Beringovog prolaza, a, ukoliko ipak dođe do toga, čak i uz regularne vize, putnici će biti uhvaćeni, uhapšeni i deportovani nazad u državu iz koje dolaze sa mogućnošću zabrane ponovnog vraćanja u bilo koji deo Rusije.
Lin Koks
Za vreme Hladnog rata između Sjedinjenih Američkih Država i SSSR – a, američka plivačica na duge staze, Lin Koks, odlučila se na veoma riskantan potez – da prepliva Beringov moreuz dug preko 4 km.
7.avgusta 1987.godine, ova hrabra Amerikanka je krenula od Malog Diomeda, koji je tada pripadao Americi, do Velikog Diomeda, koji je bio u vlasništvu Rusije, kako bi promovisala mir između ove dve zaraćene države.
Lin je izjavila da je voda bila ledena, ali da je, zarad mira, morala da stisne zube i za 2 sata i 5 minuta je stigla do svog cilja. Po inicijalnom planu, na pola puta je trebalo da je susretnu Rusi, mada se to nije desilo do samog kraja.
Ipak, kada je došla do same obale Velikog Diomeda, tri ruska vojnika su Lin pomogli da izađe iz vode, a ruska doktorka koja je bila na licu mesta je odmah legla preko nje kako bi je zagrejala.
Tri meseca kasnije, tadašnji ruski predsednik Gorbačov je otišao u zvaničnu posetu Bele kuće i nazdravio njenom plivanju.
Filip Kroazon
Priča o Lin Koks zaista zvuči fascinantno, ali je još fascinantnija priča o čoveku koji je isti ovaj prolaz preplivao 2012.godine.
Naime, davne 1994.godine, kada je imao svega 26 godina, Filip Kroazon je, zbog nesreće sa strujom, izgubio sve udove. Iako bi mnogi u njegovom slučaju izgubili veru i zatvorili se u sebe, ovaj hrabri Francuz je odlučio da je vreme da priušti sebi luksuz življenja punim plućima.
Zahvaljujući ortopedskim pomagalima, on je do sada uspeo da prepliva Crveno more, Engleski kanal i još mnoge vodene prolaze, a 2012. je i Berlingov prolaz došao na red. Za svega 1 sat i 15 minuta, Filip Koks je stigao da prepliva samostalno čitav put od Malog Dijamanta do Velikog Diomeda i postavi novi rekord.
Za vreme njegovog puta, izmerena je temperatura vode od 4°C, zbog čega je morao da obuče nekoliko plivačkih odela jedno preko drugog, a talasi su tog dana dostizali visinu od 1,8 m, a u nekoliko navrata i 2,4 m. Pored toga, spustila se i gusta magla, što je dodatno otežalo put, kako Filipu Kroazonu, tako i brodovima koji su ga pratili.
Ipak, iako nije imao dozvolu od strane ruskih vlasti da dopliva sve do same obale ostrva Veliki Diomed, ovaj put se i dalje smatra veoma impresivnim, a to tvrdi i sam Filip, jer je, po njegovim rečima, zbog svega gore pomenutog, preplivljavanje Beringovog prolaza bilo teže i od preplivljavanja Lamanša.
Inače, Filip Kroazon nije mogao da dopre do same obale Beringovog prolaza sa ruske strane, jer je, kao što smo već gore napomenuli, baš te godine kada je on odlučio da prepliva Beringov prolaz, Rusija na obali postavila vojnu bazu, čime je zakonski zabranjen ikakav neovlašćen pristup svim civilnim licima.
Čuvar planete od naglih klimatskih promena
Kao što već znamo, Berlingov moreuz razdvaja Tihi i Severni ledeni okean.
Grupa naučnika iz Nacionalnog centra za atmosferska istraživanja u Boulderu odlučila da odradi mali eksperiment i otkriju da li ostoji mogućnost da rast koncentracije gasova staklene bašte u atmosferi mogu izazvati klimatske promene.
Kako bi otkrila da li bi se javljale oscilacije Dansgora – Ešgera, koje su bile veoma česte tokom ledenog doba, oni su koristili kompjuterski model i zatvorili Berlingov moreuz, čime bi se u praksi zaustavio protok slane vode iz tihog u Severni ledeni okean. To ih je dovelo do zaključka da, ukoliko ne bi postojao otvoren prolaz ovih slanih voda, atlantska meridionalna cirkulacija bi se promenila, što bi uzrokovalo dalje destruktivne oscilacije.
Sa druge strane, uz otvoren prolaz, okeanske struje ne mogu da se nađu u ovakvoj situaciji, te su oscilacije nemoguće, a, samim tim, nije moguća ni pojava naglih i neočekivanih klimatskih promena.
To je dokazalo da je sama činjenica da je današnji Beringov prolaz ranije bio kompneni put ustvari i bio glavni razlog zašto su se u tom periodu i javljale oscilacije Dansgora – Ešgera, kao i nagle klimatske promene.
